КОЗАШТВО

Групе слободних ратника, којe ће потом бити названи козацима, налазимо још у предвикингшко вријеме. Оне су биле посебно заступљење на просторима данашње јужне Украјине и ушћа Дњепра, односо на простору између Византије, источне Европе и Евроазије. Записи који упућују на прве козачке скупине налазимо у византијским изворима, гдје се они означавају као стражари и плаћени одреди, као и у куманском рјечнику с почетка 13. вијека.

Ријеч „козак“, која се са највећом прецизношћу искључиво односи на Источне Словене, први пут је забиљежена 1492. године када се Кримски кан пожалио у једном писаном документу на њихову војну снагу, која почиње да преставља изразиту опасност за татарско средиште на крајњем југу данашње Украјине.

Малоруски козак, 18. вијек

Ријеч „козак“, на туркменском језику и у оргиналном преводу, највјероватније означава врсту „бијеле гуске“, како су Татари описивали придошле, витке и свјетлоплаве Словене, односно припаднике руско-словенских скупина. Ријеч „козак“ тек нешто касније почиње означавати „слободног човјека“ који не признаје власт татарских кланова ,,Златне Хорде".По распаду отоманског протектората руски пребјези трајно насељавају крајњи југ данашње Украјине и Русије познат као „Дивља поља“, као и просторе уз обале Црног и Азовског мора. Прве такве руске групе у Украјини имале су властити руски назив „Запорошци“, што заправо означава простор („иза речних прагова Дњепра“).

Запорошки козаци

Ширењем козака и колонизацијом мање насељених крајева јужне Украјине, који су били под протекторатом Османског Царства, у свакодневни говор и у писана документа улази туркменски назив ,,козак“, и тако постепено поприма потпуну службеност.

Он се односи на све оне руске људе који из раличитих дјелова Русије, пред навалом свакојаких невоља, иду у потрагу за бољим животом и долазе на дословно ничије територије, односно на немирне степске границе Источне Европе, у доње токове Дњепра, Дона, Терека, Волге и Урала.

На њиховим обалама врло брзо организују самоуправе од хиљаде људи, који тамо откривају све благодети слободног човјека. Оног човјека који је одлучио да оружјем чува свој новоосвојени слободни свијет, без господара и тлачитеља. Тако се поступно развија један сасвим специфичан менталитет козака, који је сам себи господар, што је у то вријеме, готово изузетак на просторима Европе и Евроазије. Козаци су још од најранијих дана чврсто одлучили да по сваку цијену бране своју новостечену слободу и свој начин живота. Због тога су били у сталним сукобима са сусједима из Кримског каната, као и са Турском и Пољско-литванском Унијом. Како вријеме одмиче козаци су све бројнији, убрзано јача и њихова војна снага, тако да су врло брзо постали респективна оружана сила, која влада огромним пространствима и контролише скоро све караванске путеве са Истока на Запад, и при том убире данак од богатих трговаца.

Запорошки козаци масакрирају Пољаке

Запорожац

До данашњих дана козаци су у сталним промјенама и мијенама. Опште мјесто које их карактерише као конзверативан свијет је потпуно погрешно.

Они се једнако прилагођавају, како вријеме одмиче, околностима и глобалним промјенама, прихватајући ново и чувајући истовремено своје козачке вриједности и традицију. Тако то бива, као уосталом и у свим другим људским заједницама. А када се вратимо у прошлост и подсјетимо се тих првих козачких дана, видјећемо, између осталог, да се специфичан изглед изворних козачких ратника обријане главе (који је у међувремену, наравно, изчезао), са перчином у предјелу потиљка, те пуштеним елегантним дугим брковима, сусреће још у средњем вијеку. Прва истакнутија особа с таквим изгледом је , свакако, Велики кијевски кнез, Свајатослав Ихоревич.

Како вријеме одмиче козачка слава и снага расту. Они веома брзо постају значајан војно-политички фактор на широком простору јужних руских земаља, без којих није могуће окончати нити један друштвени и историјски процес. Колико су се козаци својим патриотизмом и беспримјерном жртвом за отаџбину узвисили, довољно говори и чињеница да су у 18. вијеку у Руском Царству, као поносни чувари граница Руске Империје, добили епитет „хришћанских витезова“. Припајањем Запорошке Републике Руском Царству, почетком 18. вијека, све козачке структуре са тог простора бивају добровољно подређене Москви, односно Руском цару.

Козачком напредовању и опстанку на историјској вјетрометини, највише ће допринијети строг и добро организован хијерархијски војни поредак. Они својом вољом бирају вођу на општем збору, плебисцитарно се изјашњавају и преносе му народно право да их води и заступа. Повјерење у вођу и вођство, неупитна послушност у војним походима и у одбрани козачке територије, срж је козачког организовања и гаранција да ће њихови интереси бити ваљано заступани и остваривани. Од самог почетка, врховни војни и политички заповједник козачких заједница је „Хетман“ - (у руској верзији Атаман). То је онај човјек коме су на опшем збору поклонили повјерење да их, као једнак међу њима, предводи и да управља заједницом, проводећи искључиво њихову вољу. Иначе, ријеч „Хетман“ је њемачког поријекла и означава „главу“ или „главешину“.

Хетман Стефан Чарнецки

Чугујевски козак, 1774

Иако мањкају прецизни писани извори, сасвим је извјесно, да су прва препознатљива козачка насеља формирана на Дњепру (Запорошки козаци) и на Дону (Донски козаци). Осим што непрекидно самостално ратују против Тататра и Османлија, с времена на вријеме, стварају чвршће или лабавије савезе са Пољацима и Москвом. Познато је да су козаци у више наврата бранили ширу околину Москве од Татарских и Турских упада и најезда. Козаци су често као најамници ратовали за Пољску Краљевину, а заузврат су добијали привилегије и повластице од Пољско-Литавске Уније.

У принципу, козаци се дијеле, као што је речено, у двије главне групе, Малоруске и Донске. Од Малоруских козака потичу Запорошци и слободни козачки пукови Белгородске губерније, а од Донских: Волошки, Терски, Гребенски, Јајички и Сибирски козаци.

Уздизањем Москве и оснивањем Руског Царства, козачке снаге се обједињују и потом укључују у разне војне активности Империје, као њена ударна песница у војним походима и ратовима.

Непроцјењива је била њихова улога у освајању и култивисању Урала, Сибира и скоро свог Далеког Истока. Баш су козаци основали многе данашње градове на овим подручијима, а међу њима су и престонице руских области и аутономија: Омск, Иракутск, Хабаровск, Томск, Јакутск, Благовешченска, Петропавловск-Камчатски, Оренбург, Краснојарск, Краснодар, па чак и Грозни, што наравно, није цјеловити попис. Козаци су дошли и до Тихог океана, али их ни он није зауставио. Козак Дежњов је 1648. открио Америку са азијске стране и омогућио ширење Русије на Аљаску.

Малоруски козак 18. вијек

Откривање а потом и освајање ових огромних простора, који су данас неодвојиви дио Русије и окосница њеног природног богатства и економије, посебна је, а вјероватно и највећа заслуга козака, који су Русију начинили највећом земљом свијета. У тим далеким источним крајевима концентрисана су главна налазишта нафте, плина, злата и свих других могућих и немогућих руда, воде, шума . . . . свега што је потребно Русији да осигура будућност руском народу.

Малоруски козаци, који чине козачко историјско језгро, настали су, вјероватно, негдје између 1320-их и 1340-тих година. У то вријеме Татари су под вођством кана Батија 1240. године освојили и сам Кијев и опустошили све околне земље. Познато је да су у Кијеву и у осталим руским кнежевинама постављали, и кад им се прохтије, смјењивали руске владаре. Знано је, такође, да су унијели огромну смутњу и неред међу сусједе, и да је сваколики народ морао да напушта своје домове и тражи уточиште у непрегледним степама, ненасељеним и пустим земљама.

Малоруски козак

То, као и упади Литванске и Пољске војске, натјераће Русе да се насељавају подаље од градова и путева, између осталог, и на доњи ток ријеке Дњепар. Ту се временом бијаше намножило много избјежалог руског народа, поготово после другог Татарског разарања Кијева и присаједињења те области Пољској 1417. године. Бјежећи пред пред татарским хордама и Пољацима, све више Руса је насељавало и области око ријеке Буга и Дњестра, али и земље које леже између ове двије ријеке и Дњепра. Зато би се могло рећи да су ови простори колијевка будућих руских козака.

Пољско-литванску кавалерију нападају Козаци и Татари

Руски људи који су у континуитету насељавали поменуте крајеве измичући од Татара и Пољака, добиће у годинама које слиједе име козак, које до данашњих дана са поносом носе. То славно име, као што смо већ рекли, надјенуће им Татари како би означили лако наоружаног војника који наноси штету непријатељу незауставном најездом, прије него организованим и планираним нападом. Истовремено, козак означава и човјека коме је ратовање занат, као и човјека који брије главу.

Козак

С друге стране, на Русе који већ дуже вријеме с поносом носе козачко име, све грубље и бескомпромисније наваљују и притискају Пољаци, који пошто-пото хоће да им наметну католицизам. Овакви поступци су огорчили руски народ, нарочито слободне и борбене козаке, који су се већ организовали на реченим просторима. Они су сматрали својом светом дужношћу да штите и бране , не само своју православну вјеру, већ и стечене привилегије. Прије свега своју слободу и слободу своје отаџбине. Зато су водили дугогодишње и непрестане крваве ратове са католичким Пољацима. Не мирују, стално се буне и када немају куд подижу устанке. Једнако траже да им Пољска призна и обнови стара козачка права, да заустави насилно католичење, да им призна да сами постављају православне вође у својим пуковнијама, и коначно, да Пољско-литванска војска напусти њихове крајеве. Пољаци на то охоло одговарају захтјевом да им предају своје вође, и да растуре своје козачке заједнице. То олако одбијање козачких захтјева скупо ће коштати Пољско краљевство, које ће доживјети тежак пораз 16. маја 1648. године у бици код Жуте воде. Козаци су побјеђивали, не само у овој бици, захваљујући својом добром организацијом, војним и дипломатским вјештинама својих вођа, прије свега Богдана Хмељицког, који јесте стварни и велики побједник над Пољацима и ослободилац руских земаља на југу.

Богдан Хмељицки улази у Кијев

Коначно, са својим Атаманом (кога су како друго, него својом слободном вољом бирали), легендарним вођом и јунаком Богданом Хмељицким, козаци су успјели да се припоје народу од којег су потекли. Већ 1654. године, признали су власт Руског цара и присајединили се Московској, руској држави. То су те исте године учинили заправо сви градови и житељи козачких заједница са источне стране Дњепра, заједно са главним градом Малорусије, Кијевом. Те године Хмељицки је под оружјем имао 40.000 козака, које бијаше подијелио у 15 пукова. Та страшна борбена козачка сила ће у годинама које слиједе нарасти на 60.000, за војску спремних људи, обучених и добро опремљених козака, који неће жалити свој живот за отаџбину, за Русију, за Руског цара, за баћушку.

Богдан Хмељицки и Тухај-бег под Лавовом

У почетку, ваља рећи, између Малоруских и Запорошких козака није било никакве разлике, јер су, у прво вријеме, и једни и други били Запорошци, зато што су живјели иза ,,прагова". Када је знатан дио козака пресељен одатле, они који су остали испод прагова, названи су Запорошцима или Запорошким козацима. Таквих „порога“ или прагова (прагови су стене које творе мале водопаде, низ које вода тече брзацима) има 12 или 13, и они од ушћа ријеке Самаре заузимају велико пространство у области Дњепра. Главно боравиште Запорошких козака зове се Сеч, Сеча или Сич, што означава засјеку, односно ров оснажен балванима и палисадом. У почетку, до подјеле на козачке пукове, Сеч је била мјесто око кога су се окупљали слободни људи руског југа. Било је то мјесто на коме су формирали својеврсну „комуну“, гдје су организовано живјели и одатле одлазили у војне и походе. Касније је Сеч постала стално боравиште неожењених, ратнички настројених људи, који су оставили све, и ту се вјежбали ратним вјештинама. Тако су се козаци припремали да у војнама покажу своју храброст и оданост вјери и руском имену.

Запорошка Сеч

Козак са копљем

Запорошка Сеч, која је егзистирала од 1470-тих година до 1775. године, када је укинута, протезала се у доњем дијелу тока ријеке Дњепра, а њено средиште је, бар у почетку, било у области званој Каховка. Сматра се да је почетак Запорошке Сече заправо везан за изградњу неке врсте примитивне тврђаве на речној ади званој ,,Хортиција". Појам „Запорошка Сеча“ или „Сич“ је метонимијски коришћен као неформални израз за војно-административно сједиште Запорошких козака. Половином 18. Вијека, када долази до распуштања Запорошког Сеча из војно- тактичких и стратегијских интереса руске државе, знатнији дио козака сели на јужне обале Азовског мора. Њихови потомци, познати су као Кубански козаци, који су заједно са руском војском ратовали против туркменских племена на Кавказу. У тим ратовима су се истакли својом безпримјерном храброшћу и вјештином герилског ратовања, и тако задобили велику славу која их прати до данашњих дана.

Кубанских козак

Већина Кубанских козака су потомци макар двије групе из расформиране Запорошке Сече, које су се населиле на западни дио сјеверног Кавказа, током Кавкаског рата крајем 18. и почетком 19. вијека. Западни дио (Таманско полуострво и околно подручје на сјевероистоку) је од 1792. године населила Црноморска козачка војска која је својевремено припадала Запорожцима на југу Украјине.

Источни и југоисточни дио подручја је предходно био под управом Хојпурске и Кубанске пуковније, при Кавкаској линијској козачкој војсци насељеној са Дона већ од 1777. године.

Кубанска козачка војска је као административна и војна јединица створена 1860. године и постојала је све до 1918. године. За вријеме грађанског рата Кубански козаци су прогласили Кубанску Народну Републику и играли важну улогу на јужном фронту. И они ће, као и остале козачке војске, безочно да буду манипулисани од стране комунистички насилника.

Кубански козаци као пратња Николаја II

Донски козак

Скоро да данас нема иоле школованијег човјека, све једно гдје живи и којој култури припада, а да не зна за козаке, посебно Донске козаке. Њих је прославио чувени руски писац Михаил Шолохов у свом монументалном роману „Тихи Дон“, који је прво у наставцима штампан у листу „Октобар“ , између 1928-1940. године.

Иначе, Донски козаци су име добили по ријеци чије су приобаље населили, и то баш оне просторе на којима су живјели Татари у покрету. У додиру са њима, научили су многе вјештине, између оосталог, и вјештине употребе оружја и јахаћих коња. Показало се да Руси ни у чему не заостају за Татарским коњаницим, који су били страх и трепет широких пространстава руске степе. Пошто су углавном били неожењени, Руси су отимали Татарима жене и тако се, заправо, са њима орођавали и мијешали. Ратили су Донски козаци често са Татарима, и у сукобима се показало да су срчанији и борбенији, да су, такође, вјештији и вичнији употреби оружја и ратне тактике.

Козачки генерал

Зато су из међусобних чарки и сукоба углавном излазили као побједници. Бива да су често имали татарске заробљенике којима су давали сваку слободу, ако се придруже њиховој козачкој ратној дружини. То непрекидно мијешање са Татарима створио је један сасвим специфичан расни тип, што заправо уопште и није спорно, ако се при томе има у виду да су Донски козаци по свему, осим можда понешто по изгледу, ништа друго него чисти Руси, и то они најбоље врсте. Сва њихова историја показаће, да су они, као уосталом и козаци у цјелини, онај руски фактор који је у смутна времена најбоље разумио национални, народни и сверуски интерес. Њихова слава је слава руског човјека који кроз вјекове слободу свог народа доживљава као животни императив и сврху! Као вриједност по себи и вриједност изнад свега. Како су били васпитавани спартански, да не жале свој живот, слично нашим брдским Србима, посебно Црногорцима, тако су још мање жалили непријатеља, који је од њих живио у великом страху.

Руска насеља на Дону и ријекама утокама, како вријеме одмиче од њиховог доласка на обале моћне ријеке, непрекидно расту и шире се читавом територијом која захвата донски ареал. На свим ријекама у приобаљу Дона, Доњеца, Медведнице, Хопре и Бузулуке, израстају козачка насеља: 130 мањих и већих градова (главни град, Черкаск) и око 11 насеља, којима владају Донски козаци. Њихова земља се дуж ријека Дона и Хопре, са југа на сјеверо-исток, протеже 700, а од истока на запад, 400 врста. Њихова слава се протеже на све четри стране свијета, диљем земаљскога шара. Од мјеста изласка до мјеста заласка сунца!p>

Као уосталом и слава свих других козака, који су Руској Империји дали следеће армије: Амурску, Астрахањску, Донску, Забајкалску, Кубанску, Оренбуршку, Семиреченску, Сибирску, Терску, Уралску и Усуријску козачку војску, као и козачку војску Иракутска и Јенисејске губерније. Данашња руска држава то зна, то цијени и поштује.

А Козаци... е, они су данас исто оно што су били и јуче. Једном козак, увијек козак!

Слободно се и без зазора може рећи да је козачки идентитет формирала и утемељила јасна свијест о припадности руском народу и православљу, прије свега. То је и довело козаке у окриље све моћнијег Московског, а потом и Руског царства. Козаци су на својим територијама имали властиту самоуправу, своје законе, односно својеврсну козачку демократију, која је поштовала козачку светињу: личну, имовинску и сваку другу слободу. Оно што је карактеристично за козачку демократију, и што је разликује, јесте принцип да сами између себе бирају војног заповједника у ратним походима, док су у мирно доба сви једнаки и слободни људи.

Генерал-лајтнант козачке војске

Уралски козаци, 1802-1804.

Сваки покушај да им се ограниче привилегије, или, не дај Боже, слобода, наилазили су на огорчен и бескомпромисни отпор козака, све једно о коме се ради, па макар то била и Москва. Отуда су јадни сви они покушаји насилне, и свакако погрешне, интерпретације козачке фактографије, који ван контекста тумаче поједине историјске догађаје, поготово побуне козака против руског двора. Наравно да козаци када год осјете да им је угрожена слобода, као врхунска вриједност њиховог живота-па отуда највише сличе на Црногорце, наравно да се буне и подижу устанке. Свеједно да ли су у питању Татари, или можда Пољаци, који хоће да их на силу покатоличе, или су то Турци, или је то, Руски двор! Такав нихов однос према слободи и козачком начину живота никада, и ни у ком смислу, не доводи у питање њихову безуслову оданост православној вјери, прије свега, и својој руској отаџбини. Само томе козаци „робују“ и никоме другом, макар то био и Руски цар! Све за православну вјеру и мајчицу Русију, и ништа и никоме више од тога !

Оно што посебно чини част козацима, али и Русима у цјелини, без сумње, је чињеница да ниједан аутохтони народ Урала, Сибира и Далеког Истока није истријебљен током руске (првобитно управо козачке) колонизације. Условно, ко год је хтио могао је бити козак а да се не одриче себе и своје традиције, свог језика, своје културе и националног имена. Зато у Русији и данас живе, као слободни наравно, и сви они народи који су и некада живјели на великим пространствима од Урала до Тихог океана. Такав закључак, потврђен многим истраживањима, говори да је то посљедица христијанизоване, посебно, православне свијести козака, и руског човјека уопште. Уосталом, у Русији нико није доживио судбину сјеверноамеричких Индијанаца, зар не!

Црноморски козак, 1804.

Козаци су, дакле,баш они, поставили темеље мирне коегзистенције међу народима бескрајних степа које су једнако и њихове и руске. Модерна Русија и данас то баштини као своју посебну вриједност.

Када је Русијом протутњао устанак Пугачова, Царство је са новим поукама које је из тога извукло, одлучило да убудуће поштује козачки начин живота и њихову слободу. То ће омогућити да козаци убрзо легализују у потпуности свој статус, и да постану више него снажан војни сталеж и баш она руска снага која гарантује руску постојаност и опстојност. Козак се, у оно вријеме, постаје рођењем и њихова је једина обавеза била да будно стражаре над Русијом, чувају границе Царства и учествују у ратним походима руске државе. За своју службу добијали су од цара привилегије: огромна земљишта на којима у миру вриједно раде и привређују, ослобођени пореза, са правом на унутрашњу самоуправу, што је њима било и најважније. Донски козаци ће, поред свега овога, да добију и територијалну аутономију, Област Донске војске. Тако козаци, поступно али сигурно, постају најлојалнији сталеж царске Русије, на које руски Цар и отаџбина могу да безрезервно рачунају. Држава зато подупире њихово самоорганизовање, наоружава их и обучава руковању оружјем и ратним тактикама. Своје козаке који су спремни да за Русију дају и задњу кап крви, и да им то буде част! Иначе, познато је да је младом Донском козаку родбина била дужна да купи и да га опреми за службу, коњем, копљем, сабљом, пушком, јатаганом, са два мала пиштоља, као и са по два комплета зимске и летње униформе. Онда је он био спреман да служи и заслужи славу!

Донски козак у Паризу

Сасвим извјесно, свој највећи успон козаштво је досегнуло у 19. вијеку. Донски козаци Матвеја Платова, заједно са побједоносном руском армијом, до ногу су потукли Наполеона и заузели Париз, подаривши Европи и свијету нови лик неустрашивог, непобједивог и непоштедног коњаника, као и руску ријеч ,,бистро“, што значи „брзо“. Тако брзо, како су они напредовали у бојнама и својим козачким походима.

Руски козаци у Паризу, 1814.

И сам Наполеон Бонапарта није крио своје одушевљење козацима. Говорио је како би, да је у својим армијама имао козаке, без по муке освојио читав свијет. Дивио им се нескривено, посебно козачком начину јахања у седлу без високог „ункаса“. Гледао их је са својим маршалима на бојишту како вјешто управљају коњима у галопу, без да су користили мамузе, већ су то чинили малим козачким бичевима ,,нагајкама“.

Козаци гоне Наполеонову војску

Иначе, Донске козаке је и Наполеон препознавао по плавој боји мундира са црвеним лампасима и дугим копљем. Уосталом, они су свима остајали у сјећању, поготово пораженима, а таквих је било, не могу се пребројати. Послије битака сви су причали да су побијеђени баш од Донских козака, што је била и најмања срамота.

Козаци су били ти који су угасили устанке на територији Русије коју је својевремено окупирала католичка Пољска, са идејом да међу православним Русима шири католицизам. Још су 1848. године спашавали и сусједно Хабзбуршко Царство и војевали са побуњеним Угрима. Козаци су 1878. године, заједно са руском армијом и јуначким Србима и Црногорцима, учествовали у биткама са Турцима, што је допринијело коначном слому Отоманског Царства.

Јуначки су они ратовали и у Руско-јапанском рату, Првом св. рату, а од 1918.године, баш на њиховој територији се разбуктава страшан грађански рат изазван комунистичким бандитизмом. Био је то онај грозни рат, не поновио се, гдје ће козаци да страдају и плате високу цијену, гинући и напуштајући пред црвеним терором, по први пут у својој историји, мајчицу Русију.

Донски козак у Првом. св. рату, 1915.

Данас су козаци стварност модерне Русије, путиновске Русије која смјело корача у будућност, у посвемашњи развој и просперитет. Козаци, свакако, имају своје мјесто у руском друштву. Једнако престижну и одговорну улогу, какву су имали и за сва ова времена, од када су козацима названи.